Огледало

ПРИЛОЗИ ЗА БЕОГРАДСКЕ КАФАНСКЕ СТУДИЈЕ
Сигурна мушка кућа
Колико се зна, прва кафана на свету, у данашњем смислу, отворена је у Меки у XV столећу. Друга је била она у Каиру, трећа (из 1522. године) у Београду. Мада, Београд је и миленијум пре тога имао своја кафанско-мотелска свратишта звана пандокеони. Како год, вековима је био чувен по својим кафанама. Негде другде, од тих живописних података била би направљена велика магнетична прича и туристичка атракција. Уместо тога, неки би у Београду да угасе све аутентичне београдске кафане и странцима нуде оно чега ови код куће већ имају преко главе

Пише: Милош Лазић

У непоновљивој британској хумористичкој серији Мућке епицентар друштвеног живота модерне фавеле источног Лондона је крчма „Код рагине главе”. Чуло се и за чедне називе „Код пијане сове”, „Код црвеног ждрепца”, „Код магарећег репа”, „Код гасне лампе”, „Код руменог Чарлија”... У Крфу, на Крфу, најбољи ципоро точе у кафенеу „Под две маслине”, а у Касиопију нуде домаћи узо у крчми „Код три брата”. Треба ли подсећати да је париски „Црвени млин” ушао у историју уметности и да је, скупа с „Лудим коњем”, данас неизбежно одредиште туриста.
Ни Београд није заостајао, све док помодни ветрови нису почели да дувају његовим сокацима, па намерници данас могу да открију кафанске називе као што су „Доријан Греј”, „Ајриш паб”, „Мама миа”, „Инсомнија”, „Ке паса”, а донедавно и „Пица хат”, како се звала пицерија која је никла над отвореном раком старе београдске кафане „Под липом”. Што је најгоре, такви ресторани не нуде гостима шљивовицу, српска вина, роштиљ, или јела из понуде српске домаће кухиње која су нас прославила.
Можда би требало питати градске власти због чега Београд чак и не покушава да сачува кафане које су ушле у његову веселу повест, подижући углед својим житељима, славећи наше традиционално гостопримство и осведочену дружељубивост? Мада, одговор се зна унапред: предузетничка иницијатива, слободно тржиште, приватно власништво, нове идеје... Зато би питање требало допунити вапајем да се бар сачувају називи београдских кафана који су у урбаној географији одавно прихваћени топоними и најпоузданији оријентири.
То би требало рашчистити због тога што је Београд лане посетило око милион туриста. Ако нису били само на пропутовању за Гучу и „Драгачевски сабор”, или за Лесковац и тамошњу „Роштиљијаду”, овде су се сигурно смртно досађивали по кафанама какве имају и код куће, уз пића која су код њих боља, и храну каква им је одавно преко главе.

БЕОГРАДСКИ ПАНДОКЕОН

Постоји један занимљив спис на који је у својој књизи о престоничким кафанама указао др Видоје Голубовић. Реч је о забелешци из VI века, из времена византијског цара Јустинијана, а исписана је руком неког Прокопија, тада угледног писца и путописца. Описујући град на ушћу Саве, тај Прокопије посветио је посебан део чудним и њему непознатим свратиштима која су у народу била позната под именом пандокеони.
Назив су добили по четвороугаоној основи здања изграђеног на спрат, с пространим атријумом и чесмом у средини, а били су стецишта јавног живота. С дворишне стране, дуж целог здања, били су засвођени ходници из којих се улазило у мале просторије, ваљда за пословне састанке или ноћења, а у дну поплочане авлије налазила се пространа дворана у којој су се служила пробрана јела и пића.
Овај прекратак пут у повест заправо је увод у нешто важније. Наиме, колико се зна, прва кафана на свету званично је никла у Меки, родном месту пророка Мухамеда, средином XV столећа, чак девет векова после београдског пандокеона! Друга кафана отворена је у Каиру, а трећа у Београду.
Та врста хедонизма је у Европу стигла с истока у XVI столећу и, наравно, прво осванула овде, код нас. Турци су у град ушли 1521. године, да би већ следеће године било забележено да су негде на Јалији, или на Дорћолу, отворили прву кафану и у њој служили кафу. У Цариграду, на пример, прва кафана отворена је двадесетак године касније! Следећа је, наравно, осванула у Сарајеву 1592, а шездесет година после тога прву кафану добија и Лондон. Следе Марсељ (1654), Беч (1683), Лајпциг (1694)...
Та ренесанса има једну зачкољицу која наше пандокеоне још више удаљава од потоњих кафана. Оне су биле места где се искључиво пила кафа. Ништа љуто. Уз то, ова „безалкохолна свратишта” била су „сигурне мушке куће”, у које женска нога није смела ни да крочи, а намењена пробраној клијентели и посебном друштвеном слоју.

КАФАНА ПО ГЛАВИ СТАНОВНИКА

Када је већ научно доказано да је Београд био први европски град који је имао кафану, а узимајући у обзир његов положај, стратешки значај, као и ондашње трговачке руте, лако се да закључити да су у њему поникла и прва коначишта за путнике намернике. А то су, ако се пренебрегну пандокеони, били ханови и караван-сараји.
Иако их је свакако било и раније, повест бележи да се у Београду 1532. године настанио значајнији број дубровачких и јеврејских трговаца. Тако је непобитно установљено да је град 1536. године, баш крај њиховог станишта, добио свој први караван-сарај, дар правичног султана Сулејмана Канунија (Законодавца), кога су неки преплашени Европљани покрстили у Величанственог.
Није забележено да ли су услуге, дакле ноћење, јело и пиће за госте и храна за товарне животиње, наплаћиване у новцу или у еспапу, ни какве су биле цене у тим „мотелима”, али се може наслутити да они нису били баш за свачији џеп. Јер, чувени Мехмед-паша Јахјапашић ударио је темеље за први београдски имарет, или коначиште за путнике с лакшом кесом, објекат са скромним смештајем и сиротињском кухињом. Ето како је комплетирана „туристичко-угоститељска понуда”, па се у граду могао сместити и у њему преживети свако, без обзира на финансијске прилике, или чешће неприлике.
По веродостојним подацима, најстарији хотел по европским узусима склепан је у поткровљу изнад данас неопозиво затворене кафане „Код грчке краљице”. Ту зграду је тридесетих година претпрошлог столећа сазидао неки Деспот Лазаревић како би у њој отвори кафану с коначиштем коју је назвао „Деспотов хан”. У поткровљу је уприличио шест соба, али већ после десетак година удвостручио је капацитете (за које се градом у пола гласа говоркало да их користе извесне даме за своје „пословне састанке”). Све је то нетрагом нестало уочи рата, Другог светског, а ко зна ког нашег. Мада, остала је тужна истина да се Београд никад није толико прославио својим хотелима колико кафанама!
Највећи број гостионица српска престоница је добила на размеђу претпрошлог и прошлог века, а равнодушна статистика бележи да је у то време у Београду била једна кафана на педесет становника! Само на Позоришном тргу било их је шеснаест, а у Кастриотовој, доцније Македонској и Поенкареовој улици, у четрдесет кућа било их је седамнаест.
Ово баца друкчије светло на податак да је Париз, већ тада неупоредиво већи од Београда, имао само 900 кафана. Нажалост, у оном врло неспортском надметању за „најкафанскији град на свету” не признаје се важан количник – број кафана по глави становника. Да се признаје, то би Београду највероватније донело шампионску титулу. Али, шта бисмо с њом?

ЗНАМО КАКО, АЛИ НЕЋЕМО

Да неки град, или чак и нека држава, може да се похвали најстаријим кафанама на свету, од тога би се начинила атракција пред којом би сва остала забавишта за одрасле личила на капелу за парастосе. Али, нико у Београду и Србији не размишља о томе, иако се сви куну у туризам. Најтужније је када у савско пристаниште, у Карађорђевој улици, пристане велики путнички „крузер”, па из њега покуља неколико стотина путника, махом размажених парајлија, који постоје збуњено ту неко време, док их њихов водич не потрпа у аутобусе и поведе горе, у град, ваљда да им покаже Патријаршију, Саборну цркву, Конак кнегиње Љубице и лепу Кнез-Михаилову улицу... и тек успут да им спомене кафану „?” („Знак питања”). Ко зна шта тај свет тада помисли о нама?
Уместо да их већ у пристаништу дочекамо веселим кафанама, можда баш репликама старих пандокеона, са винским или ракијским подрумима, с радњима које нуде тек убрано воће, с кајмаком и сиром, пршутом и сланиницом... ми им зналачки омогућимо да – протегну ноге.
А, очигледно, имамо толико тога да им понудимо, и за дивљење, и за завист.

***

Средишта
Проницљиви византијски писац Прокопије забележио је да се у VI веку у оним старим београдским пандокеонима, између осталог, одвијао и сав пословни живот града, који је у оно време имао врло развијену трговину, и са Византијом, и са читавом Европом.

***

Једна кућа, две кафане
У чудесној књизи „Споменар о старом Београду” Никола Трајковић је записао:
„Крајем прошлог века, у данашњој Поенкареовој улици било је више кафана него уличних бројева, што значи да је у понекој кући било и по две кафане.”